Index umetnika

Slikar i grafičar, prvi dodir sa slikarstvom ostvaruje u privatnoj školi u Minhenu. Po početku Prvog Svetskog Rata, vraća se u Zagreb i otvara privatnu školu slikarstva. Potom odlazi u Prag gde pohadja grafički odsek Akademije za likovnu umetnost. Deo života proveo je u Parizu, Rimu, Stokholmu, a posle 1948. dolazi u Beograd gde i ostaje. Njegov opus čini preko 1500 dela, koja mogu da se podele po fazama kao što su minhenska, pariska, zagrebačka i beogradska. Počinje od portreta i crkvenih motiva i aktova a kasnije prelazi u mrtvu prirodu i pejzaže – najuspešnija faza. Dobitnik je mnogih nagrada i priznanja.

Kosta Bradić rodjen je u Đevđeliji, završio je Akademiju Likovnih umetnosti u Beogradu u klasi profesora Nedeljka Gvozdenovića. Počinje da izlaže 1954. Slikarstvo je usavršavao u Rimu i Parizu a fresko slikarstvo u Atini kod Stamatisa. Uz Šejku koga je upoznao još za vreme studija u Beogradu, Glavurtića i Olju Ivanjicki bio je istaknuti predstavnik Mediale. Njegov umetnički stil karakteriše prisustvo renesansnih detalja i nadrealističkih elemenata.

Rodjen u Beogradu, diplomirao prava u Parizu. Čelebonović pripada generaciji koja je sticala umetničko obrazovanje i zrelost u periodu između dva svetska rata. On je, kao akademik SANU i profesor Akademije likovnih umetnosti u Beogradu, životno bio vezan za Francusku, privržen tradiciji pariske škole i tada aktuelnom kolorizmu.Od početka nije bio zainteresovan za slikarstvo, pa je 1922. otisao kod Antoana Bordela da usavrsava vajarstvo, ali 1923. počinje da slika, seli se u Sen Trope i su ostaje do Drugog Svetskog rata. 1937.u Beogradu otvara svoju prvu samostalnu izložbu. Takodje je izlagao u Francuskoj, Engleskoj, Belgiji, Italiji. U svom stvaralaštvu imao je više faza, u prvoj je bio opredeljen za enterijere, tamnije i smirenije boje, kasnije je bila svetlija faza, okernih boja. Počev od 1966. godine, razvijala se Čelebonovićeva „bela faza“ u kojoj se opredeljuje za mrtvu prirodu, radeći uporedo u pastelu i u ulju.

Đak je rođen 1942. godine u Beogradu, gde je diplomirao na Akademiji likovnih umetnosti u klasi profesora Boška Karanovića 1968. i magistrirao 1970. godine. Usavršavao se na Central School Arts u Londonu.
Živko Đak se u našem umetničkom prostoru , krajem sedme decenije, pojavio naglo i autoritativno. Odmah po završetku Akademije izlagao je u Grafičkom kolektivu. Od tada je grafike i slike izlagao zajedno, ali je bio okrenut više grafici kao svojoj osnovnoj vokaciji. Izlagao je na velikom broju samostalnih i grupnih izložbi u zemlji i inostranstvu.

Bio je srpski slikar i ratni fotograf. Slikarsko obrazovanje stekao kod Kirila Kutlika u Srpskoj crtačkoj i slikarskoj školi (1895-98). Nastavio je sa studijama na Akademiji likovnih umetnosti u Minhenu (1899-1904).
Vreme 1916-1918. proveo je na formacijskom mestu ratnog slikara i fotografa, koje je tada postojalo u srpskoj vojsci. Na samom frontu snimio je i izradio veliki broj fotografija, napravio niz crteža, karikatura i skica, i niz uljanih slika.
Osim motiva iz rata, koje je eksploatisao više od jedne decenije, ostavio za sobom veliki broj portreta, mrtvih priroda, pejzaža i ikona. Opredelio se za realizam, ali se ponekad povodi i za impresionizmom. Izlagao je u Beogradu 1904. i 1908. i u Šapcu 1906.

Završio je Akademiju likovnih umetnosti u klasi slikara i pedagoga Mila Milunovića. Član Udruženja likovnih umetnika Srbije (ULUS) postaje 1947. i od tada redovno izlaže. Likovni kritičari su ga još 1947. proglasili vodećim predstavnikom socijalističkog realizma. Njegovo delo obuhvata monumentalne figurlne kompozicije, enterijere, portrete, mrtve prirode i pejzaže. Radio je uglavnom tehnikom ulja.
Celokupno Ilićevo stvaralaštvo podeljeno je na dva perioda. Prvi do 1950. u kome je nastalo nekoliko monumentalnih kompozicija koje su snažno obojene romantičarski nadahnućem. Drugi period obuhvata period od 1950. do kraja života. U tom periodu sve više biva potiskivan i zaboravljan. Više od dvadeset godina slikao je mala platna iako je bio oprobani uspešni slikar sa velikim kompozicijama.
U Beogradu je samostalno izlagao 1953, 1955, 1958. i na mnogim grupnim izložbama u zemlji i inostranstvu (XXV bijenale u Veneciji 1950).
Imao je veliki broj izložbi, jedna od njih bila je 16.9. – 1.10. 1982. u Galeriji savremene umetnosti u Nišu.[2] 1994. je održana u Narodnom muzeju u Beogradu retrospektivna izložba in memoriam.

Rodjen u Rusiji, ali kasnije, zbog političkih promena dolazi u Beograd gde živi i stvara. 1897.godine upisuje umetničku školu u Odesi, tada najbolju umetničko obrazovnu instituciju u Rusiji. U Beeograd dolazi 1920.godine kao oformljeni slikar. Medjutim, za njegovo ime se nije još čulo, tako da je početak u Beogradu bio težak i trnovit put. Iako više opredeljen za slikanje pejzaža i prirode, radio je portrete po porudžbini i bio je profesor u Rusko-srpskoj gimnaziji. Radio je monumentalna dela, od kojih je najznačajnije oslikavanje plafona u zgradi Narodnog Pozorišta u Beogradu. Iako je bio naklonjen ruskom akademskom realizmu, slikao je tavanicu u barkono-rokajnom stilu, sa mitološkim motivima. Tokom nemačkog bombardovanja, ovaj plafon je uništen , posle obnove zgrade nakon rata potpuno otklonjen. Poslednjih dvanaest godina života bio je teško bolestan i nemoćan za rad. Umro je 1955.godine u Beogradu.

Akademiju likovnih umetnosi upisao je u Beogradu 1946.ali već 1947. počinje da slika samostalno. Sa grupom umetnika osniva Zadarsku grupu. Član je i osnivač grupe Jedanaestorica. Prvu samostalnu izložbu imao je 1951. u Beogradu a od 1952. živi i stvara u Parizu. Dobtinik je mnogobrojnih nagrada i priznanja u zemlji i inostranstvu. Svoje slikarstvo započeo je u duhu realizma i tradicionalizma, a kasnije se pronalazi u ekspresionizmu koji je menjao po fazama. Iako je dolazio do granice apstrakcije, nikad je nije prešao. Njegov slikarski gest je silovit, euforičan, brz, eksplozivan, forme su ekspresivno izobličene, jedva prepoznatljive okupane bogatom hromatskom paletom i svetlom. U njegovim radovima se mogu prepoznati ornametni i i detalji sa srednjovekovnog srpskog fresko-slikarstva.

Bio je srpski slikar, diplomirani pravnik, diplomata, dramski pisac, dramaturg i član SANU. Odrastao i vaspitan u učiteljskoj porodici, Milosavljević je od detinjstva crtao i upuštao se u razne “mazaflarije”. Stupajući među akademske građane, ipak se opredelio za pravne nauke.
Iako u iscrpnom pregledu Milosavljevićevog života i stvaralaštva, prvo likovno podučavanje stiče u ateljeu Jovana Bjelića. Kroz istu školu prošli su i Marko Čelebonović, Pavle Vasić, Đorđe Popović, Jurica Ribnikar, Aleksa Čelebonović i mnogi drugi, uglavnom talentovani studenti prava, koji će potom činiti našu slikarsku elitu. Dve godine (1928. i 1929.) provedene uz Bjelića, koji je na njega izvršio presudni uticaj, za Milosavljevića su bile jedino formalno likovno obrazovanje koje je stekao, sve ostalo je nadogradio sam.
Svoju umetničku avanturu, Milosavljević je otpočeo kao službenik jugoslovenskog Poslanstva u Beogradu, redigujući odgovore na tužbe velikoposednika pred Haškim sudom. Kao “pretpostavljeno službeno lice” Ivo Andrić ga 1936. preporučio za posao u pariskom Poslanstvu, a kada se naselio u “gradu svetlosti”, Milan Konjović mu je za početak ustupio svoj atelje. Potom se smestio kod poznatog antikvara Šarla Bonmezona, gde će okupljati glumce, slikare, pesnike, članove baleta.
U međuratnom Parizu koji je vrveo od umetničkih izazova i gde je uz posao u našem konzularnom odeljenju doživeo kreativni procvat, Milosavljević je stvorio neka od najboljih dela u svom opusu.
Dobitnik je uglednih nagrada za slikarstvo, između ostalih Grand Prix na Međunarodnoj izložbi u Parizu (1937), Oktobarsku nagradu grada Beograda (1966), Nagradu na Međunarodnoj izložbi Prijateljstvo Evrope u Santiji (1967) i Zlatnu paletu ULUS-a (1978). Izabran je za dopisnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti 1972. godine, a 1976. godine za stalnog člana.

Bio je srpski slikar, likovni kritičar, jedan od osnivača i prvih nastavnika Akademije likovnih umetnosti u Beogradu (1937).
Glavno obeležje slikarstva je precizna kompozicija i prefinjen kolorit. Iako je tokom ukupnog opusa ostao privržen figurativnom slikarstvu, pokatkad se približavao asocijativnoj apstrakciji, ali nikada nije potpuno zakoračio u bez predmetnu plastičku predstavu.
Krajem četvrte decenije Milunović je ušao u interpretiranje forme na impresionistički način, sa dosta svetla i hromatskih rešenja baziranih na valerskim vrednostima prelivenih po površini platna.
Poslednji period bio je karakterističan po pojavi ekspresionističkih elemenata, ali ponovo ne striktnih već pre kao jedna nova ideja koja mu je nadalje otvarala nove puteve meditativnog slikarskog kretanja. To su teme donete iz osunčanog mediteranskog područja, pune svetla i kolorita, kompoziciono uravnotežene i precizno definisane kao jasni autorski rukopis koji je Milu Milunoviću definitivno odredio jedno od najznačajnijih mesta u srpskom slikarstvu tog perioda.
Imao je 32 samostalne izložbe, a u svom radu prošao je pet stilskih faza – od neoklasične do mediteranske.
Učestvovao je na brojnim kolektivnim izložbama u zemlji i inostranstvu. Njegovi radovi su bili zastupljeni na svim važnijim predstavljanjima jugoslovenske umetnosti u svetu (Pariz, Rim, Venecija, Milano, Atina, Ankara, Lion, Marsej, Tokio, London, Brisel, Bombaj, Štokholm, Moskva, Berlin…).
Dobitnik je mnogih domaćih i međunarodnih priznanja (Diploma i orden Sv. Save 5. reda, 1930, Orden legije časti, 1937, Državna nagrada Vlade FNRJ za 1949. godinu za mozaik u Jugoslovenskom dramskom pozorištu u Beogradu, 1950, Sedmojulska nagrada za životno delo, 1961, i mnoge druge).

Rodjen u Užicu, bio je srpski slikar, likovni kritičar, profesor i dekan Tehničkog fakulteta Univerziteta u Beogradu. Učio je slikarstvo u Minhenu u crtačkoj školi, pa na umetničkoj Akademiji u Parizu. Objavio je mnoštvo kritika, ogleda i studija o umetnosti i naslikao oko 100 dela, od kojih je 80 sačuvano. Bio je jedan od osnivača Udruženja likovnih umetnika. Izlagao je u Londonu, Rimu, Filadelfiji i Parizu. Učestvova je u Balkanskim ratovima i Prvom Svetskom ratu. Bio je u logoru na Banjici. U novembru 1944. osudjen je i streljan od strane komunista kao narodni izdajnik.

Bio je slikar, likovni kritičar, pisac i filmski režiser. Akademiju Likovnih umetnosti u Beogradu upisjue 1946. na kasli profesora Ivana Tabakovića, medjutim sa Batom Mihajlovićem, Petrom Omčikusom i drgim poznatim slikarima napušta Akademiju i odlazi u Zadar gde osnivaju Zadarsku grupu. Po povratku u Beograd svi su izbačeni sa Akademije ali im je kasnije dozvoljeno da se vrate, sem Mići uz objašnjenje da je savršen slikar i da njemu Akademija nije potrebna.

Mića Popović je prošao kroz nekoliko slikarskih faza od kojih su najpoznatije „enformel“ (francuski: informel, bez forme) u periodu 1959—1969. i „slikarstvo prizora“ od 1969. do 1979.

Ako se u Parizu suočavao sa novom umetnošću koja je postavljala temelje enformela, on još nije bio kreativno spreman da to primeti, a još manje da unese u sopstveno delo. Bilo je potrebno da se najpre upozna sa filozofijom zen budizma, a da potom praktično vidi kako nastaju „enformel“ slike na samom isteku pedesetih godina da bi se silovito upustio u ono što je definitivno obeležilo srpsku umetnost šezdesetih i dovelo je u stvarne relacije sa internacionalnim tokovima.

Uz promenjene političke i socijalne okolnosti na početku osme decenije, otpočinje svoju poslednju avanturu — „slikarstvo prizora“. Prevratnički povratak u figurativnost neminovno ga je odveo u angažovano slikarstvo koje je kao „poslednja odbrana jednog naroda“ moralo da pokaže umetnikov jasan politički stav izražen i simbolički.

Centralno mesto ukupnog slikarskog opusa Miće Popovića, gledano retrospektivno, u svim fazama, bilo je sudbinsko osećanje tragičnosti postojanja — koliko individualnog, toliko i kolektivnog.

Akademiju likovnih umetnosti završio je 1961. u klasi profesora Zore Petrović i Mila Milunovića. U prvom likovnom periodu Reljićevo slikarstvo bilo je u duhu nove figuracije, a kasnije se priklonio poetskoj fantastici. On slika jedno posve novo običje predmetnog sveta, u kome se sve stvari nalaze u nadvremenskoj sabornosti. Tako njegova slika postaje prostor jednog izvanredno sistematično organizovanog nereda predmeta, koji se raslojavaju i preobražavaju u sebi. Imao je veliki broj izložbi, uglavnom samostalnih. Dobitnik je mnogih priznanja i nagrada.

Crtanje u Drugoj ženskoj gimnaziji u Beogradu učila je kod Zore Petrović, s kojom se kasnije i sprijateljila. Na Umetničku školu u Beogradu upisala se 1930. i do 1934. godine studirala je slikarstvo na Nastavničkom odseku, kod Vase Pomorišca, Ljube Ivanovića i Bete Vukanović. Zatim je do 1936. bila na Akademskom tečaju kod Ivana Radovića. Mlade umetnike privlačio je intimizam, umetnost nabista, fovisti, odnosno postfovisti. Sokićeva je pročistila svoj crtež, a liniju je svela gotovo na matisovsku arabesku. Radila je rafinovane i produhovljene vedute stišane game, vijarovske žanr scene. Tada je formirana prva, rana, intimistička faza stvaralaštva. Sledeća faza — faza naglašenijeg realizma. Sredinom šeste decenije slikarka je definitivno napustila mimetički realizam i uputila se u pravcu apstrakcije, započevši fazu interpretacije doživljenog, koju naziva svojim „čistilištem“, a koju stručnjaci definišu kao postkubističku. Njena borba sa samom sobom vođena je u težnji da se slika prečisti, oslobodi naracije i svega suvišnog. Tokom 1956—1957. nastaju dela kojima je umetnica konačno bila zadovoljna i koja smatra prekretnicom u svom opusu. Posle apstraktne faze u slikarstvo Ljubice Sokić

1972. godine, bez naglih preloma, u skladu s njenom smirenom ličnošću, vratio se predmet, ali tretiran na nov način, pročišćen i oslobođen opisivanja. Umetnica se u toj „neofigurativnoj fazi“ „metafizičkog realizma“, koja traje i razvija se do danas, iznova okrenula bliskim motivima.

Rođen u Beogradu gde je završio osnovnu i srednju školu, svestan da su mu neophodna šira porstranstva, ubrzo po završetku studija slikarstva na Akademiji Likovnih umetnosti otišao je u Pariz i tu nastavio da živi, stvara i izlaže. Izuzetno obrazovan, poliglota, dobro obavešten, prijatelj sa mnogim ličnostima iz oblasti kulture, sve svoje delatnosti je utemeljio na najvišim etičkim i estetičkim načelima. Nikad se nije otuđio od otadžbine, ali je po svemu građanin sveta. Izlagao je u svim većim gradovima Evrope i sveta, kao i širom nekadašnje Jugoslavije. Njegova platna predstavljaju naglo buđenje koje nas baca prema neplaniranom cilju, uvertiri i osveženju misli.